Mala pesma za veliku ljubav

Još si ti mali,

derane moj veliki

u glavi ti ptice i grobovi

pod prstima šume

pod stopalima potoci,

ne osećaš ih?

Samo čuješ daleki cvrkut

slavuja ili gavrana

zavisi da li se probudiš

u pet do dvanaest

ili u dvanaest i pet.

Još si ti trapav,

dete moje spretno,

gledam te,

smešno držiš viljušku,

ali izgledaš kao majstor za sijalice

dok zavrćeš jednu treperavu,

onda se oduševim,

pa se setim viljuške.

Još si ti običan,

biće moje jedinstveno,

držiš dlan okrenut ka iza

dok hodaš,

saplićeš se o sebe i svoju visinu.

Još si ti rasejan,

najdraže moje u srcu zasejano.

Zaboravljaš gde si ostavio

poslednju napola pročitanu knjigu

Bukovskog,

Krleže,

Andrića,

zaboravljaš koji genijalni um

je rekao tako jednostavne reči

koje ćeš zapisati sebi

na poleđinu nekog izgužvanog računa,

a onda zaboraviti gde si ga ostavio.

Još si ti budan,

sunce moje sneno,

video si moje oči u mraku

širom otvorene kao u kakve lutke

tražile su babaroge, veštice i utvare

a ti si se samo nasmejao

i prepričavao mi

upola zaboravljene reči,

nesvesno izgovorene

u trenucima polusna,

u trenucima poluživota.

Meni je bilo važno da si tu.

Da me braniš.

Smehom.

Ili strahom.

Još si ti nezreo

čoveče moj zreli

sa obrazima deteta

i pokretima starca.

Džangrizavo stvorenje,

koje je upilo

stavove evropskih pokreta,

istorijske prekretnice,

sporazume o miru,

ugovore o ratu,

pa zaratilo samo sa sobom

i svetom oko sebe

a onda se povuklo u sobu

da se pokrije

svojim plavim ćebencetom.

Još si ti svoj,

mada si previše moj,

nisi uspeo da se izboriš

sa zelenim očima

punim tuge i besa,

gorućim srcem

punim straha i bola

i dušom

koja je upola tvoja,

punom ljubavi i snova.

Još se boriš,

derane moj,

zlato moje,

ljubavi,

još se boriš sa idealnom slikom

kuće u kojoj mirišu kolači

lavanda

i deca.

I nisi uspeo da se izboriš.

Nisi, jer nisi želeo.

Uzalud ti je ideal stepski vuk.

Još si ti nesiguran,

a voleo bi da si siguran,

ubeđen si da jesi.

Da li te volim,

pitaš se,

praviš se da ti nije važno.

Ja odgovaram - ne

klimam glavom,

smočila sam trepavice

stidim se pred saznanjem.

A kad odeš

u glavi mi se sve slike

razbiju u sitne staklene delove

šarene i svetlucave

pa mi svuda na nebu piše odsjajem

tvoje ime.

Još si ti moj

čoveče,

najdraže moje,

biće moje čudesno.

Još si moj

i nemoj otići,

da ne bih zatvorila oči

kao lutka u noći bez zvezda,

da me ne bi pojeo mrak.

Ostani

Još.

Jer, još si ti...

nepovratno moj.