Écriture automatique

Možda se nebo smračilo onog trenutka kada sam te srela
kada sam gledala u daljine
vrtloga nebeskog
suze u tamnici i cveće na pločniku
sedi na hladan stepenik ulaska u katedralu!
moje su reči ionako ostale u nekim drevnim vremenima.

"Automatsko pisanje", rekao je Breton
sada ga upražnjavam
telo gori a misli lutaju
Ana Bolen, Ema Bovari
sve ste iste
jadnice, prokletnice
poražene, postiđene
junakinje moje
ispale ste smešne
a ipak vas volim.

Prazan je vazduh koji udišemo
sastavljen od ništavila
mora su noćas ljubičasta a nebesa žuta
sunca nema koliko ga ima
smejete se
onda ne razumete
zamišljajte slike, dovoljno je
već ste tamo
forma ionako ne postoji.

S neba je pao nož
zario se u zemlju
srce vavilonsko
kule i gradovi su potonuli
kao da su bili obećani, sagrađeni od peska
rukama nekih ambivalentih osoba
posvećeni nama
nekih bodlerovskih večeri.

Sedim i pišem
ne znam da li to krv struji u meni
ili je to samo želja za životom
čekam ponedeljak
a ustvari ne čekam
samo sedim i pišem
"Automatsko pisanje", rekao je Breton
"Svašta ti pada na pamet", kažem samoj sebi.

U mojoj pesmi dominira apsurd
a ko razume, shvatiće
možda i ima smisla
neke dubine
neke tišine
nekih slika
slika je suština
egzistencija prethodi esenciji
reči su duboke
a ostaju na površini.