Poslednji
autobus je otišao. Pomislila sam kako će biti prava mala avantura da sa flašom
crnog vina i kutijom francuskog sira krenem bulevarom do stana. Nisam pomislila
koliko će mi vremenski biti potrebno. Samo sam se zapitala kako bih otvorila tu
flašu vina predviđenu da se otvori tek kada stignem. Našla sam način. Ubrzo sam
se obrela sama u hladnoj zimskoj noći, sa flašom vina u rukama i praznim
ulicama pred sobom. Dekor kasne jeseni. Udisala sam vazduh, hladni, zimski
vazduh koji je izazivao trnce u meni svaki put kada dospe do mojih pluća.
Šetajući, ispunjena i srećna,
razmišljala sam o planovima za život. Pomislila sam kako bi bilo možda dobro ne razmišljati o
poslednjem porazu. Ovog puta ne mom. Začuđujuće ne mom, već njegovom. Osećala
sam se tako dobro. Mutne svesti, bistre savesti, bila sam srećna jer je ON
postao samo jedno veliko iskustvo.
Podstaknuta
poslednjim događajima i doživljajima, shvatila sam da smo mi sami slikari svoje
sreće. Ne, to nije otrcana fraza iz knjiga koje govore o tome kako imati srećan
život. To je najprostiji rezultat jednačine sa dve nepoznate. X je bio on, Y
sam bila ja. Sreća je bila rezultat. Dugo sam računala. Brisala, pisala,
škrabala, sabirala. Oduzimala... Na kraju sam došla do rešenja. Ono glasi da je
u ovom slučaju x=y, znači y+y= sreća. Samo ja i niko više. Shvatila sam da od
nas samih zavisi da li će kišni dan biti
tmuran ili će se ipak pojaviti delići sunca u kapljicama koje se slivaju niz prozor. Od nas zavisi i
da li ćemo se probuditi u svetlosti kada je napolju mračan dan ili u tami kada je napolju sunčano.
Onog
trenutka kada sam rekla sebi da je dosta, osetila sam nalet adrenalina. Reč
dosta mi je odzvanjala glavom ceo dan. Nisam mislila da sam sposobna da
prelomim, da podvučem i stavim tačku i ne vratim se više nikada na tu knjigu.
Stranice smo ispisali nekim svitanjima, noćima punog meseca, noćima bez
zvezda, praznim ulicama i našim koracima, smehom, praštanjima, poljupcima,
dugim zagrljajima, iluzijama, željama, strpljenjem, čežnjom... i najposle
lažima. Pogađate. Njegovim. Ispisivali smo te stranice, ni ne znajući da ih
ispisujemo, spontano, neočekivano, naglo. Isto tako naglo on je pročitao šta
smo ispisali, uzeo i pocepao. Ja sam ih zalepila da bih stavila tačku. Veliku,
crnu, odlučnu tačku. Za kraj priče.
Odlučila
sam da se sećam samo lepih stvari. To je odlika moje ličnosti, moja svetla i
tamna strana. Zapitala sam se, da li se zavaravamo ukoliko donesemo takvu
odluku jer odbijamo da se suočimo sa realnošću i gradimo svet naših iluzija i
snova, ukrašavajući ga da bude još lepši i šareniji? Da li je to odbrambeni
mehanizam? Shvatila sam da je to ono što malo nas danas ima. To je poriv za
pozitivnom energijom, skladom univerzuma, skladom međuljudskih odnosa, potreba
za harmonijom, lepotom, ljubavlju... Naša sreća je naša stvarnost. Ovde i sada.
Nikako beg od nje. Moja sreća je samo moja slika. Ja imam pravo da stavim
crvene boje koliko hoću, pa i žute i zelene i narandžaste! Ja imam pravo da
dodam crne po potrebi ili da je ne dodam nikada. Ja želim da pamtim samo
bajkovite, magične, srećne, bezbrižne trenutke jer svi oni zajedno čine moju
jednačinu tačnom a moju sliku jednom od onih pred kojom dugo stojite začuđeni,
ispunjeni, jednom od onih slika u koju biste mogli da uronite da biste sami
proživeli sve emocije slikara koje su bile prisutne dok je on, zanesen, stvarao
svoje delo. Svako od nas je slikar. Tik-tak, vreme neumoljivo prolazi, platno se popunjava svim bojama iz palete života. Nemamo vremena i mesta za pogrešne ljude i pogrešne ideje, ali imamo za sreću, a sreća smo mi sami i pažljivo birane kvalitetne boje na našem platnu. Nemojte nikome dozvoliti da slika umesto vas. Nikada ne tražite svoju sreću u drugima, ona je u vama.
