Još jednom

Samo ovako priznajem.
Drugačije bi moglo da boli.
Samo ovako toplo, zanosno, treperavo.
Drugačije ne bih osećala.

Samo ovako priznajem.
Drugačije smo već probali.
Bili, pa nestali.
Voleli, pa preboleli.

Samo poglede priznajem.
Reči su odavno postale kliše.
Jeftina slova.
Recikliran papir.
Čak ni dela nisu potrebna više.
Samo tvoje ruke priznajem.
Tvoju kosu i osmehe.
Jer obećana su odavno obećana,
pa neostvarena.
Želje odavno zamišljene,
pa potisnute.

Samo noć priznajem.
Noć je naše vreme.
Vazduh topao i slan,
zadimljen,
koža mirisna,
glave usijane, bez ponosa,
sujetni muškarac i zanesena žena.
Deca?

Samo ovako priznajem.
Drugačije bi moglo da razara,
Moglo bi da boli.
A već je bolelo.